Vreme o obrnutoj logici. Šta nije jasno?!

20 Apr 2020 | Milica Savić

„Planeta je postala prava pećnica, mnogi delovi sveta su u vatri i krvi, ljudi glasaju za najveće ludake i zaglupljuju se na društvenim mrežama. Planeta zemljla puca po šavovima i zato...“

 

Sinoć sam plakala. Da, na Uskrs. Uhvatilo me je iznenada i samo sam popustila. 

Taj isti dan, nešto ranije, shvatila sam koliko se ljudi zaista plaše. Jedna moja prijateljica ide na posao u vreme ove nesretne pandemije nakon što svako jutro popije tri miligrama bromazepama, sve čekajući da se vrati kući kada će je neko sa posla zaraziti.

A kad dođe kući, gde god da se okrene, svaki medij koji joj u tom trenutku radi, prenosi neke informacije o virusu. 

Više ne znamo za koji dan i koje doba dana.

 

Strah je ubica duše - Mahatma Gandi

Međutim, ja nisam krenula da pišem zbog korone. Virus nije samo naš problem – svetski je, i naš. Onako, kao iz reklame. Shvatila sam da moram da napišem i sebi i onima koji saosećaju sa mnom, jer se ja plašim, onako šire gledano, izvan korone.

Muka mi je od afirmativnih rečenica, od popularne psihologije i mantri, od idiličnih snimaka, isto takvih fotografija, onih koji kao sve stižu, još više nauče, koji pozivaju na rad na sebi i oko sebe, a preventivno uz onaj "nepremostivi" hešteg #tisvemožeš.

Muka mi je od sekundarnih prevencija u obliku „budi pozitivna“, „nasmej se“ i "sve će to proći“, a još više mi je muka od muke i straha!

 

Ne plašite se savršenstva. Nikada ga nećete dostići – Salvador Dali

Moje fotografije nisu savršene, nisam savršena, ne osećam se savršeno, i ponekad sam pre ili nakon fotografija sa osmehom bila ljuta, nervozna ili u panici. Ali, i srećna.

To isto veče kada sam se isplakala, a pre odluke da išta napišem, pratila sam aktuelne informacije kao svaki dan. I, dođavola! 

Mi smo, izgleda, primorani da nam mozak treniraju svakodnevno, a inteligenciju tupe, ali u onom pravcu da ne znamo više ni koga bismo krivili za to!

I onda sam shvatila. 

Od kada znam da razmišljam i rezonujem situaciju oko sebe, ja se nešto plašim, nešto je nesigurno, za nešto uvek moraš da se trudiš više u odnosu na nekoga u tvojoj okolini, uvek će neko dobiti više od tebe, uvek će faliti neki papir, uvek ćeš morati da razmišljaš o tome da li ćeš da se mučiš ili da potežeš veze, uvek će te neko ispaliti, uvek će te neko izbaciti, ignoristati, diskriminisati, prevariti i ostaviti.

Uvek ćeš pratiti stanje na računu i tražiti jeftinije varijante, uvek ćeš bar za neku sitnicu zavisiti od tuđe pomoći, ili bar asistencije, uvek će te ljutiti nepravda, a istina o tome da si mali/a još više. I onda, kao kulturni identitet, koji kao amanet prebace na tebe, ti ćeš se plašiti, osećati nesigurno u svom domu i u svojoj zemlji.

Trenutno me ne interesuju lekcije o tome kako je nekad bilo. Ja znam da ne znam kako ću zaštititi dete prema kom imam obavezu od svih onih gore navedenih „znaš da nešto moraš“ i da će „nešto sigurno uvek“ biti. 

I to je, složićete se, jedno veliko sranje.

 

Citat: Gijom Muso, „Tajni život pisaca“,

Foto: Pixabay

Komentari
Ostavi komentar