Ne cenimo zdravlje, dok se ne razbolimo, Tomas Fjuler
Da je zdravlje imenica, naučili smo još u nižem razredu osnovne škole, ali smo njeno sveukupno i složeno značenje potcenjivali i zanemarivali.
Sećam se da sam davno, u razgovoru sa tetkom koja živi 45 godina u Nemačkoj, prvi put čula da je u jednom društvu (zdravstvena) obaveza pojedinca da vodi računa o svojoj mentalnoj higijeni, tako što će redovno ići kod psihologa, ili kod psihijatra, ukoliko postoje utvrđena dijagnoza i terapija.
Bila sam šokirana, jer znam koliko je u našoj kulturi zanemarljiva činjenica da svako ima probleme, da li veće ili manje, i da je psiholog samo jedan vid preventive, nešto kao probiotik ili vitamin C.
Sve je, nekako, sramota i sve je za upotrebu, ali za prostor iza kućnnog praga.
Usled toga, pa i zbog globalne zdravstvene krize, kolapsa i straha, gde je lako manipulisati, paničiti i na brzinu izbaciti i po nekoliko desetina teorija zavere, koje svoje mesto vrlo lako dobiju u velikoj većini medija, a kako ne smemo da zaboravimo na izolaciju, karantin i policijski čas – priznaćete da je opravdano da se zaista svaki dan, svaki čas pitamo na koji način da sačuvamo svoj mir i svoj um.
„Ništa više neće biti isto“
To je za mene bila tako otrcana i jeftina fraza!
Sada moram priznati da počinje da se uklapa u trend aktuelnih dešavanja.
"Sve što nam se dešava strahovi, neizvjesnosti, pa čak i panike su normalna stanja, s tim što paniku treba što je moguće više kontrolisati, pogotovo selekcijom informacija. Panika je problem, u smislu ne same zaraze, nego neizvjesnosti: 'Šta će se desiti, kako će to uticati na ekonomiju? Da li ću ostati bez posla? Da li će mi djeca završiti školu?'", rekla je u maju za Radio Slobodna Evropa psihološkinja Vera Kelava.
Elem, kada sam u parku pre nekoliko dana počela ozbiljno da zazirem od pozdravljanja sa ljudima, mojim bliskim ljudima, kada u momentu zastanem i ne znam da li je bezbedno zagrliti osobu, da li je poljubiti, ne onako čujno kao ranije, već ovlaš, jer nije važno sada koja je jačina, zna se da je iz ljubavi, bilo mi je jasno – nećemo se skoro vratiti na staro.
Stiže nam „nova bliskost“
I, eto nje.
Ona će se lako prilagoditi našoj spavaćoj sobi i kupatilu, sjajno će stajati i uz naš radni sto ili računar koji nam je, takođe, blizak jedan određen broj sati, na jedan poseban način će ispoljavati ljubav prema našoj deci i pažljivo će ih milovati.
U takvoj vrsti bliskosti više ćemo voditi računa o svojima, o sebi samima, o svojim kolegama i o svom miru – tako bi trebalo i nadamo se tome.
Ali, ko nam garantuje da će bliskost takva postati? Vrlo često su nam govorili o socijalnoj distanci, a samo je trebalo da forsiramo socijalnu bliskost, a fizičku distancu, samo oprez pre svega, ali empatiju i blizinu.
U pojedinim medijima je već počelo da se piše i priča o "novoj bliskosti". Sigurna sam da ćemo je prepoznati, jer će biti „okrutna“ promena.
U kom smislu?
Nova bliskost za stare dane? Prilagođavanje za zdravlje? Nešto treće?
Mi biramo.
Foto: Pixabay