U vrtu ljudoždera: Kako bi bilo da ne poželim?

01 Apr 2020 | Milica Savić

Poslednju pomamu za književnim delom osetili smo nedavno, i ta pomama je ekranizovana kroz film Groznica Ferante. Sada je izvesno da su gotovo svi naslovi napisani rukom Elene Ferante dobili zasluženu pažnju. Književnica je postala globalna literarna senzacija. Magazin Time ju je proglasio za jednu od 100 najuticajnijih osoba na svetu, a njena izdanja čitaju gotovo svi. Ovaj globalni fenomen je odličan šlagvort za razgovor o punom potencijalu koji ženskog pisma koje Lejla Slimani donosi romanom U vrtu ljudoždera.

Adel je glavna ličnost ove priče, i ima naizgled savršen život: poznata je i cenjena novinarka, živi u Parizu, udata je za doktora, ima trogodišnjeg sina. Međutim ona vodi dvostruki život nošen težnjom da kroz seksualno oslobođenje pronađe put ka životu koji ona, u stvari, želi.

Uporedo sa čitanjem ovog dela, naišla sam na intervju sa našom poznatom glumicom Mirjanom Karanović, čiji jedan deo je bitan za uvod u životne segmente jedne žene Lejla hrabro i transparentno predstavlja čitaocima, ali bez imalo osude već isključivo namenjeno promišljanju: Hoću da kažem da je pitanje slobode pitanje izbora ili podrške. Zato i kažem – ženska sloboda ovde kod nas je uvek ograničena muškom velikodušnošću.

Odlično poklapanje. Brak i materinstvo su još uvek jedna vrste egzistencijalne opravdanosti svrsishodnog života žene. Baš u jednom delu romana Adel to i pojašnjava: ona je brakom i materinstvom opravdala svoj život i dalje aktivnosti, pa je na taj način, reći će – bezbedna.

Zašto si se ti udala za Rišara? – pita je Loren kao da joj čita misli (…)

(…)

Osim toga, moja majka je zbog toga bila veoma zadovoljna. Da se udaš za lekara, ej, nije mala stvar!

(…)

Ne vidim zbog čega bi trebalo da ostanem sama.

Nezavisna, to nije isto što i sama.

Kroz razgovor Adel sa prijateljicom Loren primećujemo da ona na brak gleda kao na vrstu identifikacije i simbola bezbednog života, i ličnost je koja ne vidi da je moguće biti nezavistan u partnerstvu, dok vođenjem paralelnog života istovremeno teži tome. U fokusu problema je diskutabilni porodični model koji je uzeo maha i jednim delom napravio rupe u njenom kasnijem poimanju života.

Ipak, ovde moramo da budemo posebno oprezni. Priča otvara prostor komentarima moralista, koji na prvu loptu lako mogu da kažu da ponašanje Adel ne zaslužuje bilo kakvo opravdanje niti oprost. Oni će rešenje videti u jedinom putu – putu potpunog izgnanstva, dok autorka samo ukazuje na probleme, otvarajući širom vrata javne debate.

Ovde se pokreće pitanje seksualnosti žene nasuprot seksualnosti muškarca. Potom spoznajom da je Adel seksualna zavisnica. Kako radnja odmiče, tako laži postaju ozbiljnije i uzimaju maha pa počinju da utiču na njen posao, aktivnosti sa detetom i sa prijateljima. Čitajući te stranice, mi dobijamo bliži uvid u Adelinu i Rišarevu zajednicu (Rišar – suprug). Suprug se trudi da im obezbedi dobar život. Iako mu priznaje zasluge, ona seks sa njim doživljava kao nešto mlako, kao obavljanje uloge, planove za budućnost sa njim vidi kao preranu smrt, jer nema uzbuđenja, a svog sina delimično doživljava kao teret.

Lejla Slimani sada kao da viče na konzervativce: žena ne mora da želi brak, ne mora da želi decu, žena može da boluje od postporođajne depresije (u jednom delu Adel tačno opisuje taj period nakon rođenja sina). Žena može da ima seksualne fantazije, može da ima moralnu dilemu oko vernosti prema svom muškarcu i žena može da se ohladi od svog muškarca.

Na kraju, ispostavlja se da je Adel živela svoj život rezultiran Rišarovom velikodušnošću. Adel mu zamera na toj naivnosti, koja je progoni, koja samo pogoršava njen greh i zbog koje ona samo još više prezire sebe. Želela bi da izgrebe to glatko, nežno lice, da raspori taj udobni dušek.

A ipak ga voli. Samo njega ima na ovom svetu.

Kada je Rišar saznao za podugačak spisak ženinih ljubavnika, a pogotovo kada je saznao za ženine seksualne afinitete, saznajemo da on na seksualni čin ne gleda na isti način kao Adel. Za njega inteligentne i prefinjene žene na seks ne gledaju kao na nešto preterano bitno.

Prevara kao tradicionalno shvatanje u društvenom okviru dvostruko obeležava ženu, pa je tako Rišar prećutao istinu okolini, pa i najbližoj, ne bi li izbegao objašnjavanja, podrugljive i sažaljive komentare zbog neverstva.

Na kraju, pokušajmo da analiziramo ljubav između Adel i Rišara. O kakvoj vrsti ljubavi ovde možemo da govorimo? Na koji način Adel voli Rišara? I obrnuto? Ukoliko je brak danas prevaziđen, po kom modelu bismo trebali da podižemo svoju decu i da li će takvo poimanje emotivnih i partnerskih odnosa zbrisati tradicionalno viđenu porodicu?

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) zvanično je klasifikovala kompulzivno seksualno ponašanje, odnosno zavisnost od seksa, kao mentalnu bolest. O tome se pisalo prošle godine. Pre toga, vrlo olako i ovlaš mogli ste nešto da pročitate o ovoj temi u lifestyle magazinima, ali o ženskim pacijentima vrlo retko, gotovo ništa. SZO ne smatra da se zavisnost od seksa „meri” na osnovu broja partnera ili učestalošću seksualnih odnosa. Zavisnost se odnosi na uticaj seksa na život osobe do momenta kada ona počne da zanemaruje svoje zdravlje, brigu o sebi i druge interese, aktivnosti i odgovornosti. Poznati glumac Dejvid Duhovni, pre jedanaest godina je govorio o ovom problemu. Dobrovoljno sam se prijavio u kliniku za lečenje zavisnosti od seksa, izjavio je glumac 2008. godine nakon što se razveo od supruge, Tee Leoni.

Na kraju bismo mogli da pričamo i o bezuslovnoj ljubavi i merodavnosti drugih šansi, izlečenju, licemerju i tako do u nedogled…

Znaš, i ti si, Adel, isto tako obična kao i svi mi. Onog dana kada se pomiriš s tim, bićeš mnogo srećnija.

 

Foto: Frankfurter Buchmesse

Tekst objavljen na plezirmagazin.net: http://plezirmagazin.net/u-vrtu-ljudozdera-kako-bi-bilo-da-ne-pozelim/

Komentari
Ostavi komentar