Bunar, papir, makaze. I vatra.

15 May 2020 | Milica Savić

Nešto su teški ovi dani nakon ukidanja policijskog časa u zemlji Srbiji. 

Mislila sam da ću prodisati kada se kućna izolacija usled pandemije završi, ali zazirem, imam veoma učestala razmišljanja pred spavanje, preispitujem godine koje su iza i pitam se kada i da li će se ovo stanje zbunjenosti ikada završiti.

Kako mi je psihičko stanje već „uzbunjeno“, tako mi je vrlo lako da se naljutim, posumnjam, zaplačem, ne spavam ili da teško zaspim. Ili samo da zapalim cigaretu na terasi i gledam u jednu tačku.

Možda mi je najjači utisak bila ona vatra ispred Skupštine od pre neki dan. Mnooogooo, mnooogoooo sam plakala. I osetila sam oštar bol i „pljus“ u lice.

Danas je teško bilo koju temu odvajati od politike, šta god da se spomene, uradi, o čemu god da se razgovara, neretko se politizuje i predstavlja kao takvo užoj i široj zajednici. Tako je i sa vatrom. 

O bunaru, papiru i makazama nemamo vremena.

Linč je krenuo, a ja ne bih da ulazim u prošlost profesorke književnosti koja je glavni akter u priči o vatri. Pričaću vam kao osoba koja ima diplomu, zvanje i znanje.

 

Zdrav razum je samo pregršt predrasuda koje smo usvojili do osamnaeste, Albert Ajnštajn

Diploma, dakle, nije običan papir. Iza nje su uspomene i rad.

Moja priča počinje u linijskom taksiju u kom sam provela celu prvu godinu putujući iz Vrdnika u Novi Sad. Sećam se, takođe, divnih predavanja pokojnog Jana Brize, Komunikologije kod Jelene Kleut i početaka novinarskih žanrova kod Dinka Gruhonjića, koji nam je jednom prilikom u goste doveo i koleginicu Anu Lalić. 

Sećam se da sam petkom provodila prve jutarnje sate u taksiju putujući na predavanje (strani jezik na Filozofskom počinje u pola 8 i to je muka za ranoranioce i putnike) i završavala u kasno posle podne, čekajući da direktno sa fakulteta idem na probe folklora, kući, pa u izlazak. 

Petak je bio najduži dan. 

Volela sam fakultet i zbog španskog – mogla sam da ga izaberem kasnije i to je bilo predivno.

 

Um nije sud koji treba da se ispuni, nego vatra koja treba da se rasplamsa - Plutarh

Posle su godine bile sve interesantnije. 

Bila sam do kraja u studentskom domu sa svojom najboljom prijateljicom iz srednje koja je studirala pravo, pa smo uvek bile u novinarsko-pravnim pitanjima. 😊

Sećam se Makroekonomije, Koste Josifidisa, Filipsove krive i prvog pijanstva nakon položenog ispita. Obavezan predmet, a noćna mora – šta ćeš više? 

Onda dosadna statistika, kasnije strah od polaganja dikcije, kreiranje časopisa „Kod“ i mog intervjua sa Madam Piano (tekst nije objavljen tu, ali kasnije jeste na drugom mestu).

Sećam se svih praksi, intervjua sa gospodinom Milanom Vlajčićem za Univerzitetski Odjek (napomena: čovek je enciklopedija i zaista nisam ni jednog momenta pomislila da će da izađe u susret studentkinji novinarstva), spremanja Medijskog prava sa svojim prijateljima, diplomiranja nakon položenog Istraživačkog novinarstva kod Vladimira Barovića i mnogih drugi stvari.

A rad za predmet Istraživačko novinarstvo? Psi lutalice i problemi koje prave na teritoriji opštine u kojoj živim – povuci, potegni i ostale zanimacije. 😊

Sećanja sigurno ne idu redom, ali su mi izuzetno važna i dragocena.

I onda ta vatra od pre neki dan.

 

Oduvek sam verovao da, ako se posvetiš radu, rezultati će se pojaviti, Majkl Džordan

Zaista, ali zaista mi nije važno da li je ona u stranci, u kojoj je stranci, da li je sve namešteno, je li bot, nije bot, da li je lagala malo, mnogo, ništa ili sve. Ono paljenje diploma, sertifikata, licenci i svih tih godina rada, truda i usavršavanja, ali pre svega – ljubavi, dotuklo me je kao osobu.

Da li će me još nešto tako dotući? Hoće. I više. Sigurna sam. Ali, nije prijatno i ostavlja posledice.

Samo pre bilo kakve reakcije na čin, presaberite i ono očigledno i ono skriveno, jer je važna poruka koja lebdi iznad vatre. 

Onako, baš lebdi. 

Na visini. 

Nevidljivoj.

 

Foto: Pixabay

Komentari