Postoji legenda da je porodica bila čarobna reč po kojoj su se merili dublji odnosi jednog celokupnog društva. Isto tako postoji priča da su problemi ove zajednice uslovno bili samo pažljivo birani primer za delovanje po istom ili sličnom modelu.
Kako, ako ne postoji identična individua? Kako, ako ne postoji savršen hijerarhijsko uređeni put?
Mislite li da je „važno da je nekad bilo lepo“? Dragi moji, ne, ni nekad nije bilo tako lepo.
„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način“, Lav Tolstoj, „Ana Karenjina“
Ovu rečenicu sam prvu upamtila kada sam kao klinka počela da se interesujem za „težu“ literaturu. Bilo mi je sjajno što je moj otac obožava, pa sam dodatno pokušavala da je raščlanim u razumljive delove. „Ana Karenjina“ je porodični roman, smešten u konzervativno rusko društvo 19. veka u čijem epicentru je „srećna porodica“, „sreća u porodici“, „tradicija“, „čast“. I ono takvo nije moglo da isfiltrira onu čovekovu „smećarsku“ prirodu.
Sa druge strane, zar sama rečenica nije diskutabilna? Zar nije laž da svaka srećna porodica liči na drugu srećnu, a da je samo nesreća unutar nje originalna i svojstvena? Ili je tvrdnja istinita?
Mene su ukupno dva puta nakon razvoda i pomirenja pitali za savet šta raditi, kako se postaviti prema partneru, kako se ophoditi prema detetu, da li oprostiti, na koji način sve to funkcioniše i kako sam ja radila. Ne mislim da su oni porodičnom problemu ili situaciji apriori pristupili na zao način, površno, to nikako, ali da, zamišljam da su bili gotovo sigurni da su ti odnosi šablonski.
Da se moje može prekopirati na tvoje.
Trebale su mi godine da ostarim. Možda je nekome smešno rečeno na ovaj način, ali ja sam verovala da je svako srećan kao što priča, da ima bolji posao, bolju vezu, brak, bolji odnos sa roditeljima i prijateljicama. Kada sam se udala, glasno sam rekla da bih volela da moj brak bude kao ovaj, ili onaj tamo.
„Laži, laži, odrasli ih zabranjuju, a istovremeno izgovaraju tolike laži“, Elena Ferante, „Lažljivi život odraslih“.
Volela bih da je svaki filter pravi, da je naglašeni osmeh komfor u kom plivamo i da je svaka porodica zaista jedna stabilna i neuništiva institucija, kao što se javno mnogi u nju kunu, dok je neretko mesto iza kog se kriju uskraćena bezbednost i model notornih laži.
U ovo vreme svake godine pokrene se priča o verovanju u Deda Mraza i o tome da li je potrebno da roditelji lažu svoju decu za tako "banalnu" stvar, dok im istovremeno izigravaju modele autoriteta, poverenja, bezbednosti i neiskvarenosti.
Ako stavimo prst na čelo i shvatimo da je porodica sačinjena od različitog konteksta, u kom uključujemo čistu ljubav, poverenje, snagu i poštovanje, preko svakodnevnih borbi, strepnje, nade i tuge, do vođenja dvostrukog života, gužvanje tuđih kreveta pored svog sopstvenog, napuštanja, vraćanja, laži, nasilja, nemanja vremena i drugih "prioriteta" - (ne)verovanje u Deda Mraza je kajgana.
I obuzme me tuga što se stalno trudimo da prikažemo drugačije.
To nije "spoljašnji svet". To nam se zaista dešava.
„Normalno ne postoji. Glupa reč. Pravi štetu“, film „Last Christmas“ (2019)
Svetska pandemija je kontekst koji živimo gotovo godinu dana. U taj kontekst stavljeni su naši emotivni odnosi sa najbližima i psihološka stabilnost. U periodu kada smo najviše vremena bili kod kuće, dešavalo se da po društvenim mrežama najjače svetle one teške priče koje mi ne vidimo: oni više ne mogu da se gledaju, ovi ne mogu da umire svoju savest i pogledaju drugog u oči, jedni žive svoju ljubav jače nego što su ikada mogli, a upravo ovi ovde žive sa nasilnikom, dok se član porodice u stanu pored njih bori sa anksioznošću i suicidnim mislima.
Nisu to jedine priče.
Zato decembar odavno ne gledam doslovno kao mesec koji sumira godinu i slaže afirmativne rečenice. To je sranje. Pustila sam čaroliju u svoj dom, obožavam čaroliju, ali sada dobro znam da moje svetlo nikako nije dobro za tvoju sobu.
Ne u onoj meri koju očekuješ.
„Neznanje je prepreka (…)“, Elena Ferante, „Lažljivi život odraslih“
Ili, možda, blagoslov?
Aktivnosti koje činimo unutar porodice ne utiču samo na nas, ne oblikuju samo nas i ne čine uzrok samo naših postupaka. Unutar tako definisanog odnosa postoji određeni broj ljudi koji budnim okom prate naš svaki korak i mi smo ono prvo što žele da postanu. Ono rano, dok ne otkriju komercijalne idole.
Naša deca.
Mislimo li na one što nas gledaju u prvim redovima?
„Šta se to događalo u svetu odraslih, u glavama izrazito razumnih ljudi, u njihovim telima punim znanja? Šta ih je to svodilo na najnepouzdanije među životinjama, gore od reptila?“ (Elena Ferante, „Lažljivi život odraslih“).
A, moja Vasja voli reptile. Da se zna o čemu razmišljam.
Foto: Pixabay