Žurila sam da okupam Vasju kako bih bila najtačnija što mogu biti. Ne znam šta sam mislila da ću da čujem, koja pojašnjenja povodom slučaja koji se događa u Jagodini, ali morala sam da poslušam uvod, razradu, zaključak i moguća rešenja.
I dalje ne mogu da se osvestim od „zemljotresa“ koji potresa Srbiju poslednjih meseci. Zbog čega prolazimo kroz to toliko dugo, koja moralna gromada se raspada i šta sve slušamo, otkrivamo i u čiju nevinost sumnjamo dok pokušavamo racionalno da sačuvamo pretpostavku nevinosti kao bar nešto demokratski lepo?
A, retko šta je lepo.
„Kad ugledam dete, ono budi u meni dve emocije: nežnost zbog onoga što jeste i poštovanje zbog onoga što će možda postati”, Luj Paster
Počela je da me umara priča o tome kako je bilo nekada. Često sam je sama potencirala prisećajući se kako je bilo kada sam ja imala 16 godina, na koji način smo se ponašali, šta smo hteli i mislili, koga smo poštovali, zašto, a zašto druge nismo. Zaključak je da su promene sastavni deo života. Svaka generacija donosi nešto novo čime zatvara ono staro.
Zajedničko ovoj priči bilo kada i za vreme bilo koje generacije i aktuelnih trendova je da moraju da postoje ustaljene moralne vrednosti, nešto što se sme, a nešto što nikada ne bi smelo; nešto što nije zdravo, zbog čega reaguju institucije, a narod ne zaboravlja i ne prašta.
Pedofilija, silovanje, seksualno uznemiravanje, incest… Nije li dovoljno?
U zemlji koju seks skandali najgore vrste čine možda jednom od najjadnijih u novijem vremenu (nakon #metoo skandala), ništa novo tu ne saznajemo. Naprotiv. Način na koji se konzumira seksualnost i žensko telo srazmerno je onome što, doista, postoji i što se iskoreniti neće, ali podvođenje dece, isprobavanje dece za najrazornije pobude… Među ljudima koji bi trebalo da održavaju već sređeni moralni kompas i da decu zaštite...
Ako se pokaže to sve istinitim, zar ne bi trebalo da padnemo? Da propadnemo kao ljudi, kao čovečanstvo koje ne može da razluči moralno od nemoralnog, loše od dobrog, prihvatljivo od neprihvatljivog, da prepozna i sačuva neprocenjivo. Zar ne bi trebalo da pustimo, onda, da nas sopstveni jad i čemer izjedu do kraja, da nas smrad i bolest izbrišu?
Kad god mi se učnilo da se pojavio neko ko svoje ideje sprovodi u delo čisto, bez tajni i koristi, ljubavlju i posvećenošću sa ciljem da se sa nečega pomerimo, a mislim na bilo koju sferu, pokazalo se, u najmanju ruku, naivnim i iluzornim.
Do pojave jednog čoveka.
Da je sreće da se taj čovek nikada nije predstavio javnosti, da nikada nismo čuli za njega i upamtili njegovo ime, prezime, tragediju i pratili pomno svaki korak i rad nakon nje. Kamo sreće da Igor Jurić nije doživeo sopstveni jad i čemer u kom se davi svaki dan, pokušavajući NAS da izvuče, osvesti, da nam ukaže na opasnosti za sopstvenu decu, da nam ponudi rešenja, da razgovara sa najtežim ljudima, da izvuče najbolje za društvo od njih, da sačuva žrtve, ponudi alternativu i poverenjem i brigom utiče na priznanje.
Priznanje koje je, bar meni, svaki put šamar i opomena.
A, to je ono što on, gotovo sigurno, gleda kao najmanji napor koji može da uradi, a da je posvećen pokojnoj ćerki.
„Onaj ko kaže da ne postoji pošten ili iskren čovek je sam nitkov“, George Berkeley
Te oči sinoć… Sve vreme u „Utisku nedelje“...
One su ono što mi se svaki put naivno javljalo, a sada zaista postoji – čovek koji je dušom, telom i znanjem iskreno predan dobrobiti jedne sfere društva, ispostavilo se najbitnijoj – bezbednosti naše dece; osoba u priči u kojoj postoje akteri koji teže da ništa ne bude ispolitizovano, već predstavljeno kao ljudskost, ne kao poen.
Onda me je kraj emisije dokusurio.
Gde živimo kada je gospodin Jurić morao da naglasi da nema suicidne misli, da je potpuno zdrav i da ako mu se nešto ikada desi, da svi znamo da on to sebi nije uradio?
Pa, zar ovakvog čoveka ne bi trebalo da čuvamo u staklenoj kutiji, da se molimo za njegovo zdravlje, da ga guramo u prvi plan kao dokaz balansa između onoga što ne valja i onoga što je makar malo dozrelo i doraslo u ovom sistemu? Zar da uživo u emisiji gledamo bol i odlučnu borbu čoveka koji je mnogo izgubio, a isto tako može da pruži – kako podvlači da mu ne pada na pamet da se ubije?
Zar ne osećate svakodnevnu borbu da se nađe volja za ustajanjem koja je identična sa željom za ustajanjem, jer je njegova misija da zaštiti dete od silovatelja jača?
Zar nije naša roditeljska borba, borba svakog čoveka, da strašilo iz dečjih priča ne zauzme naše živote i sa papira pređe u najmračnije uglove naše sobe?
Foto: Pixabay